Zdra­va, or­gan­ska hra­na a ne „otro­vi” ka­kvi se da­nas pla­si­ra­ju kao hra­na, bio je glav­ni mo­tiv pri­vred­ni­ku Mar­ku Ca­re­vi­ću iz Bu­dve za for­mi­ra­nje far­me ko­za u rod­nom se­lu Kri­mo­vi­ca. Na po­ro­dič­nom ima­nju gra­di obje­kat od 600 kva­dra­ta u osno­vi, ko­ji će ima­ti ne­ko­li­ko sek­to­ra, od šta­le za ko­ze, ov­ce i pra­si­će, do mlje­ka­re, la­bo­ra­to­ri­je, mu­zi­šta, hlad­nja­če, kla­ni­ce, ma­ga­ci­na za hra­nu i dru­gih ele­me­na­ta bez ko­jih po­sao or­gan­ske pro­iz­vod­nje hra­ne ne bi mo­gao da funk­ci­o­ni­še. Za Mar­ka Ca­re­vi­ća, ta far­ma je vi­še za­do­volj­stvo ne­go po­sao, jer ka­ko is­ti­če, ne že­li da ga ko­mer­ci­ja­li­zu­je.
– Mo­ja po­ro­di­ca je ne­kad bi­la broj­na i ži­vje­lo se pre­te­žno od sto­čar­stva, a ma­lo se i plo­vi­lo. Na­ža­lost, u ze­mljo­tre­su '79. go­di­ne ih je do­sta na­stra­da­lo, ono ma­lo što je osta­lo pre­se­li­lo se u Gr­balj gdje su uslo­vi za ži­vot bi­li bo­lji, ku­će su ne­sta­le i se­lo je za­po­sta­vlje­no. Ne­kad je u Kri­mo­vi­ca­ma ži­vje­lo 1.500 lju­di, a da­nas sve­ga šest-se­dam po­ro­di­ca, pa sam osje­ćao i mo­ral­nu oba­ve­zu pre­ma pre­ci­ma da ne­što uči­nim za svo­je se­lo, a po­što sam uvi­jek imao že­lju da dr­žim sto­ku, sad ću se u to­me i opro­ba­ti. Ima­ju­ći u vi­du ko­li­ko br­zo ži­vi­mo i ko­li­ko se lo­še hra­ni­mo, da ku­pu­je­mo bu­kval­no otrov za pa­re, do­šao sam na ide­ju da se ba­vim zdra­vom, or­gan­skom hra­nom. Pri­tom, mo­ja po­ro­di­ca se ba­vi ugo­sti­telj­stvom i tu­ri­zmom ci­je­log ži­vo­ta i ako ni­šta dru­go, sa­mo da ra­di­mo za se­be, bi­će­mo za­do­volj­ni jer će­mo bar zna­ti šta je­de­mo i či­me se hra­ni­mo – pri­ča za „Dan” Ca­re­vić.
Pri­o­ri­tet su mu, ka­ko is­ti­če, ko­ze jer su Kri­mo­vi­ce ide­al­no mje­sto za njih.
– Se­lo je bli­zu mo­ra, kad du­va ju­go aero­so­li ko­je se na­no­se sa mo­ra oku­pa­ju bu­kval­no sve zim­ze­le­no dr­ve­će, pa li­sto­vi na se­bi ima­ju pri­rod­ne so­li i jod ko­ji su ide­al­ni kao hra­na za sto­ku. Svi me­sa­ri za me­so sto­ke sa ovog pod­ruč­ja pla­ća­ju i euro sku­plje jer zna­ju ko­li­ko je uku­sni­je. Ima­mo bla­že­ne uslo­ve za raz­voj i po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva, sa­mo što se na­ža­lost u na­šem se­lu vi­še ne­ma ko ti­me ba­vi­ti. Za ko­ze je ovo bla­žen am­bi­jent. Za sad ih imam oko 115, sor­ta „al­pin­ka” i „bal­ka­ni­ka”, a oče­ku­je­mo iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce na­red­ne sed­mi­ce još 100 „al­pin­ki”, 50 ova­ca, kao i fran­cu­sku vr­stu „man­gu­li­ca”, to je sor­ta svi­nje, po­lu­di­vlje, či­je me­so sa­dr­ži do­bri ho­le­ste­rol, što je ja­ko do­bro za zdra­vu hra­nu i njih će­mo dr­ža­ti odvo­je­no, na otvo­re­nom, jer im ta­kav am­bi­jent i tre­ba. Na­pra­vi­li smo im pro­stor na­po­lju i ogra­di­li ga, ima­mo na ima­nju i dr­vo če­smin, ka­ko ga mi zo­ve­mo, ko­je je od­lič­no za nji­ho­vu is­hra­nu ta­ko da ima­mo sve uslo­ve za dr­ža­nje, tov i da­lju pre­ra­du – ka­že Ca­re­vić.
Ka­ko is­ti­če, u fe­bru­a­ru oče­ku­ju i pr­vu mla­dun­čad.
– Ko­ze su sa­da u bla­že­nom sta­nju pa zah­ti­je­va­ju i vi­še hra­ne i po­seb­nu nje­gu. Ina­če, do­sta vre­me­na pro­vo­de na­po­lju a da se ne bi raz­bo­lje­le, jer su sklo­ne to­me, stva­ra­mo im sve uslo­ve i u objek­tu pa na ku­ka­ma ka­či­mo kro­šnje zim­ze­le­nog dr­ve­ća da ima­ju da br­ste i pre­ko no­ći, a tu je i hra­na po­put pre­kru­pe, me­ki­nja, mlje­ve­nog do­ma­ćeg ku­ku­ru­za, ko­je im sta­vlja­mo u po­seb­ne hra­ni­li­ce i na ne­ko­li­ko mje­sta mi­ne­ra­le ko­je ko­ze li­žu u pro­la­zu, što im je ja­ko do­bro za raz­voj. U fe­bru­a­ru se raz­mno­ža­va­ju pa usko­ro oče­ku­je­mo da sta­do uve­ća­mo, i oče­ku­je­mo da će­mo ima­ti oko 400 gr­la. U sva­kom slu­ča­ju pla­ni­ra­mo da ih ukup­no ima­mo 500, ne vi­še – ka­že Ca­re­vić.
Ka­ko is­ti­če, pla­ni­ra da po­kre­ne kom­ple­tan pro­ces pre­ra­de i pro­iz­vod­nje mli­je­ka.
– Uop­šte ne pla­ni­ra­mo da pro­da­je­mo mli­je­ko, već na­pro­tiv, da jed­nog da­na čak i ot­ku­plju­je­mo mli­je­ko jer ima­mo sve uslo­ve za to, ali otom po­tom. Na spra­tu se ra­di mlje­ka­ra, od­mah do­lje do pro­sto­ri­ja gdje dr­ži­mo sto­ku ra­di se i iz­mu­zi­šte, ku­plje­na je i opre­ma sa 24 mu­zna mje­sta, pot­pu­no sa­vre­men obje­kat ko­ji bi do kra­ja fe­bru­a­ra tre­ba­lo da bu­de go­tov. Sve je po­ve­za­no pa će ko­ze sa­me iz­la­zi­ti do mu­zi­šta, pro­ći kroz ram­pu i po­no­vo iza­ći na­po­lje. Iz­nad je mlje­ka­ra gdje se mli­je­ko ma­šin­ski pre­ba­cu­je u po­seb­ne po­su­de – lak­to­fri­ze, u ko­ji­ma se mli­je­ko hla­di na če­ti­ri ste­pe­na, pri če­mu se uni­šta­va­ju sve bak­te­ri­je pa ta­kvo mli­je­ko mo­že da sto­ji i do tri, če­ti­ri da­na. Ni­su ve­li­ki pri­no­si sa or­gan­skom hra­nom, ali će­mo mi bi­ti za­do­volj­ni ako u pro­sje­ku bu­de­mo ima­li po li­tar i po mli­je­ka, dok bi­smo u obič­noj pro­iz­vod­nji ima­li i po če­ti­ri li­tra. Ja i ne znam ko­li­ko ko­šta li­tar or­gan­skog mli­je­ka jer u ovo ne ula­zim iz ko­mer­ci­jal­nih raz­lo­ga. Ne pla­ni­ram da ga pro­da­jem jer bi bi­lo pre­sku­po, ma­lo ko bi to mo­gao i da pla­ti, ali ću za­to pre­ko pre­re­đe­vi­ne, či­stog si­ra i osta­log ima­ti ono što mi je i bio mo­tiv, zdrav, or­gan­ski pro­iz­vod. Tik uz mlje­ka­ru bi­će i la­bo­ra­to­ri­ja gdje će stuč­nja­ci, teh­no­lo­zi, kon­tro­li­sa­ti cje­lo­ku­pan pro­ces do fi­nal­nog pro­iz­vo­da – is­ti­če Ca­re­vić.
Ima­mo i pro­stor za kla­ni­cu i hlad­nja­ču, gdje će­mo me­so skla­di­šti­ti za svo­je i po­tre­be ugo­sti­telj­skih objek­a­ta. Ka­ko is­ti­če, sve je ura­dio pot­pu­no sam, bez iči­je po­mo­ći, po­seb­no bez po­mo­ći dr­ža­ve.
– Da sa­da ne­ko mlad že­li da kre­ne u ovaj po­sao, te­ško da bi se usu­dio jer tre­ba pu­no ula­ga­nja, pri če­mu ni­je si­gu­ran ni da bi ka­sni­je imao si­gu­ran pla­sman i tr­ži­šte, jer ne­ma dr­ža­ve ko­ja bi sta­la iza vas. Dr­ža­va kao do­ma­ćin mo­ra lju­di­ma obez­bi­je­di­ti uslo­ve i ne do­zvo­li­ti uvoz ko­ji bi ugro­zio do­ma­će pro­iz­vo­đa­če, me­đu­tim, ona to ne ra­di. Pro­či­tao sam za mlje­ka­ru La­zi­ne da je pre­sta­la da ot­ku­plju­je mli­je­ko, ne­ma gdje da ga pla­si­ra. Zar to ni­je ža­lo­sno, ka­ko bi on­da me­ne za­šti­ti­la ta ista dr­ža­va, ima­ju­ći u vi­du ci­je­ne po ko­ji­ma se pro­da­je or­gan­sko mli­je­ko, ko­me bih ga uop­šte ona po­nu­di­la. Sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no je ne­dav­no do­la­zio čo­vjek iz Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de da vi­di šta to ra­dim. Pi­tao me je zašto im se ni­sam obra­tio za po­moć. Re­kao sam za­što bih kad mi je bo­lje da ra­dim ne­go da sje­dim po kan­ce­la­ri­ja­ma i če­kam po hod­ni­ci­ma za kre­di­te, pa bih za to mo­rao da­ti 30 od­sto jed­no­me, 20 od­sto dru­go­me, da se ne­što za­vr­ši. Ka­že mi da ni­sam u pra­vu, a ja ne znam ni­ko­ga ko mi je do­šao i re­kao, dr­ža­va mi je po­mo­gla, po­dr­ža­la me je u ne­kom po­slu pa sam da­nas gdje sam. Ka­ko bih bio ko­rek­tan, pri­je mje­sec sam im i po­slao za­htjev za sub­ven­ci­je, po­moć. Ni­ko ni­je od­go­vo­rio, ni­ti će. Za mje­sec-dva ću ih po­zva­ti, kad sve bu­de go­to­vo, i pi­ta­ti ih gdje ne­sta­do­še, a nu­di­li su po­moć sa svih stra­na. Da ne­mam svo­ju ze­mlju, ma­ši­ne, ma­te­ri­jal i uslo­ve, te­ško da bi iko imao no­vac da ulo­ži u sve ovo – ka­že Ca­re­vić.
Ka­ko je po­ru­čio, dr­ža­va mo­ra za­šti­ti­ti do­ma­ćeg pro­iz­vo­đa­ča i re­gu­li­sa­ti uvo­znič­ki lo­bi.
S.Ra­de­vić


Pra­vi­će do­ma­ći sla­do­led

Mli­je­ko, kao osnov­na sup­stan­ca za pra­vlje­nje sla­do­le­da, po­slu­ži­će Mar­ku Ca­re­vi­ću i za pro­iz­vod­nju te le­de­ne po­sla­sti­ce.
– Za­što da ne, po­lo­vi­na ma­ši­na ko­je će­mo sva­ka­ko na­ba­vi­ti i ko­ri­sti­ti za pro­iz­vod­nju mli­je­ka, ko­ri­sti se i za pro­iz­vod­nju sla­do­le­da, ta­ko da će­mo pro­ši­ri­ti dje­lat­nost. Već smo iz­dvo­ji­li pro­sto­ri­ju za to. Lje­ti da ima­mo sla­do­le­da sa­mo za nas i po­tre­be re­sto­ra­na, mi smo u plu­su. Od to­li­ke ko­li­či­ne mli­je­ka dnev­no, ra­ču­nam da bi­smo mo­gli ima­ti 1.000 li­ta­ra, mo­že­mo na­pra­vi­ti po­ro­dič­ne sla­do­le­de raz­li­či­tih uku­sa, pa i za po­sla­sti­ča­re i dru­ge objek­te. Za­što da ne­ma­mo zdrav pro­iz­vod, ako već ima­mo sve uslo­ve. In­te­re­sant­na je to pri­ča, a već sam raz­go­va­rao i sa teh­no­lo­zi­ma ko­ji su odu­še­vlje­ni ide­jom. Od sve­ga ovo­ga ne mo­ram ni­šta da za­ra­dim, i da bu­dem na nu­li ja ću bi­ti za­do­vo­ljan, zna­ću šta je­dem i to je do­volj­no – za­klju­čio je Ca­re­vić.


Luk od ki­lo­gram

Ka­ko is­ti­če Mar­ko Ca­re­vić, u nje­go­vom po­sje­du su i nji­ve na ko­ji­ma pla­ni­ra da pro­iz­vo­di or­gan­sko po­vr­će, jer ima or­gan­skog đu­bri­va u iz­o­bi­lju, a i pod­ne­blje je ta­kvo da sva­ki pro­iz­vod ra­đa kao da su u Voj­vo­di­ni.
– Pro­šle go­di­ne nam je sva­ka gla­vi­ca cr­nog lu­ka bu­kval­no bi­la od po ki­lo­gram. Sve uspi­je­va, ta­kvo je pod­ne­blje pa za­što i to ne is­ko­ri­sti­ti. Pla­ni­ram da po­dig­nem i pla­ste­ni­ke sa po­ljo­pri­vred­nim pro­iz­vo­di­ma, pa da za­o­kru­žim ci­je­lu pri­ču. Pro­blem pred­sta­vlja vo­da, ali sam i za to na­šao rje­še­nje, na­pra­vio sam ci­ster­nu od 140 ku­bi­ka, a u do­njem di­je­lu se­la imam svo­ju vo­du, bu­na­re. U to­ku je i rje­ša­va­nje ni­sko­na­pon­ske mre­že, tra­žio sam tra­fo­sta­ni­cu da po­sta­vim jer ipak je ovo se­lo. De­ša­va se da i po dva pu­ta dnev­no stru­ja ne­sta­ne, pa ne bih smio ri­zi­ko­va­ti sa ovo­li­kim ula­ga­nji­ma i opre­mom da ijed­nom osta­nem bez stru­je a ka­mo­li po ne­ko­li­ko pu­ta dnev­no – pri­ča Ca­re­vić.